Posts

Izdvojeni članci

Diskretni Heroj

Image
Na slici je pilot major Zoran Radosavljević, koji je poginuo 1999. kada se suprotstavio značajno nadmoćnijem neprijatelju poletevši svojim avionom protiv cele avijacije NATO-a. Slika je preuzeta sa članka Milana Kamponeskog, mada nije njegova, ali je tamo istaknuta sa pitanjem da li je njegova smrt bilo šta promenila u svetskim tokovima. Sasvim sigurno da nije. Sasvim je sigurno da niko u svetskim tokovima za njega nije ni čuo niti je obratio pažnju na njegovu smrt. Gledajući tako na stvari mogli bismo da kažemo da je uludo žrtvovao svoj život. U toj celoj gunguli bi sigurno bolje prošao da je čuvao glavu i zabašurio se u neku kafanu, izvukao se na prehladu ili se spasao, danas bi se sa nama drndao oko toga da li je vakcinacija potrebna ili nije, ili pak ležao negde na suncu neke plaže u Egiptu. Međutim, tako ne možemo gledati na stvari. Ne možemo na njegovu smrt gledati kao na hiljade drugih koji se napiju pa se skucaju u neko drvo kolima, ili izvrše samoubistvo jer ne mogu da podn…

Sveti rat je proizvod zaludnog čoveka, ne Boga

Одбрамбени рат је нужно зло проистекло од људи а не од Бога, а ти том домену желиш да придаш догматско-вечни карактер. Читај шта сам рекао. Колико је крвопролића било само у старозаветној историји, и да ли заиста мислиш да је Бог навијао за један народ против другог, или да је убијање других у име Божије или одбрану територијалног и националног идентитета представљало домен нечије светости? Катастрофа! Видим, помињеш кнеза Лазара. Шта са тим? То само показује колико за Цркву није пресудан морал већ заједница светости са Богом, и у том светлу се може разумети домен светих (а били они мученици, преподобни, итд.) а не као да је мучеништво и светост задобијено кроз одбрамбени рат. Патетика! Или је можда Бог лицемеран када каже: „Не убиј!“ а овамо чашћава венцима непропадљивим оне који су ратовали? Идеал хришћанства је „љубити непријатеље своје“ али је мало оних који иду тим путем јер им измиче да ни Христос није ратовао. Рат се јавља као нужно зло које су створили људи, као што имамо и пу…

Ako je vreme novac

..bankama sam ostavio milione.

O neuspehu (ali od pre godinu dana)

Jedan čovek je na svom profilu podelio neki intervju u kojem priča o tome da je u Srbiji sramota priznati neuspeh. Za mene je to vrlo neobično i novo i ja nemam takav utisak. Ja sam, nemam problem da ga priznam. Smatram da nisam uspeo u svojim poslovnim ciljevima, i da, to me deprimira ali se toga ne stidim. Naprotiv, neuspeh me je naučio mnogo čemu, ali pre svega tome da ne odustajem i da se borim dalje, da razvijam nove ideje, da se bolje prilagođavam situacijama i usvajam druge modele poslovanja. Neuspeh je vrlo korisna stvar, pomaže ti da uočiš greške i izvučeš pouku iz njih. On govori upravo o tome da si imao dovoljno hrabrosti da pokušaš i volje da se u to upustiš. Na stranu to što je u Srbiji neuspeh nešto što je po meni bar tako često ko dobar dan. Zato, nemojte se stideti da priznate neuspeh ni sebi ni drugima, to je deo sve jednog životnog iskustva koje vam može pomoći da mnogo naučite o sebi i tome kako da radite dalje. Nije sramota priznati neuspeh, mnogo je gore ne iskor…

Kad bih mogao..

„Чедо Божије, имај љубави, смирења и стрпљења према злу. Буди у миру са свима и имај добре односе према свима. Ћути, ћути, ћути о туђим гресима. Не оговарај, не осуђуј, не коментариши поступке, понашања и сагрешења ниједног човека и Бог и Свети Нектарије ће ти увек и у свему помоћи!“ Старац Нектарије Виталис

Psihologija grupe

Zanimljivo je da kada se grupa ljudi nađe u problemu pojaviće se automatski oni koji će razmišljati o tome ko je kriv zbog toga i šta mogu da izgube ako rešenje ne nađu, često padajući u očajanje ili beznađe. Drugi, oni u manjini će se baviti time kako da problem reše, koristeći i najminimalnije šanse za uspeh, često improvizujući, kako bi problem rešili. I jedni I drugi imaju podjednake šanse da ih problem prevaziđe. Ipak korišćenjem i najminimalnijih šansi, povećava se mogućnost da se problem reši, i kupuje vreme. Najviše šanse će imati upravo one grupe koje rade zajedno na rešavanju problema. Zato je za uspeh potrebno uvek steći prethodno jedinstvo unutar grupe, pridobiti ili podstaći one druge, te onda delovati zajedno, kao jedan.

Gospodin i dzentlmen

Fini maniri su ono što odvaja gospodina od dripca, a što od muškarca čini džentlmena.

Muka je zapravo blagoslov

Ono što nas stavlja u muku, nije delo zla kao što obično mislimo. To je delo dobra. Jer nas to dobro kroz tu muku uči. Uči nas najviše o sebi, o životu i o drugima. Kroz to sazrevamo i daje nam priliku da osvestimo stvari o sebi kroz ono što prolazimo, da cenimo više stvari, da ih bolje doživljavamo, da sam život živimo drugačije. Muka je zapravo, biću dovoljno hrabar da to kažem, blagoslov.

Svetski ljudi

Pod utiskom jedne zanimljive osobe koju sam danas upoznao razmišljam o svetskim ljudima. Svetski ljudi nisu oni koji putuju po svetu, ali su sposobni da žive svuda..To su oni ljudi koji ne žive konvencionalni načinom života. Oni ne žive u granicama kako geografskim, tako i onim društvenim. To su ljudi koji se ne povinuju društvenim normama, pravilima, očekivanjima. To su ljudi koji ne poznaju granice racionalnog po onom sistemu kojem ljudi karakterišu druge. Oni su sposobni da žive svoje živote bez onih potreba na koje smo navikli. Oni su srdačni, neposredni, nemaju straha i nesigurnosti, a sa vama bi podelili nesebično i koricu hleba. Oni ne poseduju niti se opterećuju posedovanjem. Oni žive svojim životom kreirajući svoje puteve. Oni koji veruju u intuiciju više nego u iskustvo, a kako nisu opterećeni posedovanjem tako više cene ono što mogu da čuju, saznaju i dožive, ali i podele to sa drugima, nego ono što bi mogli imati. Biti svetski čovek, to je uživanje. To znači živeti slobod…

Kako je i kada iščezla priča o ljubavi?

Kada je ljubav, nekada najvažnija tema oko koje se sve vrtelo postala neka sekundarna sirovina? Okružujemo se pričama o seksu, preživljavanju, bolestima, politici, sportu, provodu, nesrećama, moći, a ljubav je tamo negde gurmuta u neki daleki drugi, treći plan, postala je tabu tema, nešto nevažno, nebitno, onako tek usputno što koristimo da opravdamo ili zabašurimo nešto. Nekada su filmovi bili o ljubavi, mediji se bavili temama ljubavnih problema, saveta, sada su to tračevi, dijete, fitnes, politika, muzika, sve ostalo što se samo dobro prodaje. Sve je postalo samo dobra trgovina, samo prodaja i marketing, posećenost naspram istinitosti, reklama naspram sadržaja, lajkovanje naspram doživljaja, fotkanje naspram uzbuđenja od ljubavnih zanosa, romantika se svela na ljubavne komedijice, a posesivnost, želja za kupovinom i posedovanjem zamenila uzvišenost finijih osećanja. Da li samo ja primećujem tu promenu?

O nerviranju i besu

До сада се углавном ишло неком логиком да је други тај који иницира неку злу вољу у нама. “Он ме је изнервирао; он/она ме је избацио/ла из такта; да он то није урадио, ја не бих никада ништа тако учинио; итд”. Наравно, пред варничењем другог тешко је проћи без опекотина, тако да не болујемо од неких идеалистичких недодирљивости. А шта ако је други само подстакао да се у нама изрази оно што заиста живи у нама, него је дотад само било под неким видом хибернације? Шта ако би требало преокренути перспективу? Јер, ако смо заиста тако добри, племенити и чисти за какве се издајемо, шта је то онда што нас за трен трансформише из анђела у демона, или, из човека у нечовека? Можда би се могла преокренути перспектива. Ако је до сада други био тај који подстиче оно негативно у нама, можда би се могло више радити на себи. Да се то исконско добро, по труду и благодати, покаже постојаним и валидним када зловоља другог промаршира? Ако други не одузме твој мир – није ли то онда прави мир? Ако га је дру…

O gordosti, egocentricnosti..i jos po necemu - upodobljavanje.wordpress.com

Дакле, несумњиво је да сви мање – више носимо ову егоцентричну манију која нас обележава овако – онако (притајено или фатално), али као да превиђамо да наша гордост није теологија коју треба живети јер њоме своју палост нећемо превазићи. Концентрација на своје зло није исто што и дар Духа Светога. Похвално је бити свестан својих недостатака, али не можемо дозволити да властити недостаци постану оно „једино потребно“ које се треба сведочити, јер тако Бог постаје периферна стварност. Чињеница је да се многе страсти могу аскетским параметром детектовати и предупредити, али је чињеница више да нам такво потенцирање неће донети благодатни препород, постојаност и сведочење Христа. Уместо доксологије усмереној на „пуним устима“ своје или туђе гордости, можемо за промену у својој фразом истакнутој грешности одати „славу и хвалу“ Богу Који отклања сваки недостатак. Можда тада засијамо неким речима и понашањем које ће и нас пријатно изненадити или пренути из суморног православља. Можда тада нећ…

Srce deteta - sa FB stranice Upodobljavavanje

Срце детета ће спасити свет. Срце детета наслеђује Царство. Срце детета је срце невиности. Не гледа на недостатке. Не мери ко је ко. Не познаје зло. Не познаје смрт. Не мари за интелигенцију. Брине само за игру и пажњу. У игри види - стваралаштво. У пажњи - љубав која му је потребна. Заиграно и завољено дете - не мисли о хлебу. Радо прекида оброк и сан када ово двоје задобије. И дете се не чуди Богу. Зна да је нормално да Бог има постојање баш као и оно само. Детету не треба теологија. Само жели да су сви срећни. Такво срце нам је потребно. Тако се спокој задобија.

Što neko ne može sa 25, neko ne može ni ceo život

Rekao bih da neke stvari dolaze sa zrelošću i stanju da shvatimo dublji smisao stvari. Ali i život isto tako. A to ne možeš sa 25 kada misliš da je ceo život samo izlasci, ostajanje do 5 ujutru po klubovima, zabava do zore, te da ćeš sebe lišiti zadovoljstva ako se ne iživiš do kraja. Tada ti sve izgleda kao da će trajati večno ta neka mladost. A zapravo tvoj život još nije ni počeo..Mada se neki realno nikada i ne ižive, provedu u tom stanju ceo život ne shvatajući zapravo da sve vreme muče samo sebe robujući potrošačkim navikama i trivijalnim nagonima savremenog društva. Čovek je uhvaćen u mrežu iz koje se što se više u nju umotavaš sve teže iz nje izlazi. A pri tom, nikad srećan, stalno u frci, stresu itd. u potrazi za novom dozom zadovoljstva koje će mu omogućiti taj spokoj unutrašnji, koji naravno nikada tako ne može da dobije, jer hrani u sebi gladnu aždaju koja samo postaje još gladnija i gladnija..

Zašto kažeš Bog, a misliš na kaznu?

Zanimljivo mi je koliko ljudi ne shvata, ili ne razume šta je ono što pravoslavna vera propoveda, i koliko banalno shvata neke osnovne pojmove u hrišćanstvu uopšte. Za mnoge je Bog još uvek neko ko sedi gore na oblacima i gleda dole nas, i odlučuje kome će da pomogne, a koga da kazni. Verujem da najveći otpor prema religiji, ali i najveće licemere koji misle da je dovoljno otići u crkvu jednom godišnje i slaviti slavu da bi bio neki vernik, kao i sve verske fanatike koji zarad svojih verskih ubeđenja prave nasilje nad drugima rađa upravo nemogućnost ljudi da shvate neke osnovne stvari o veri i Bogu.

Bog je ljubav. Čista, bezgranična, bezuslovna ljubav. Bog ne kažnjava. Kažnjavate samo sami sebe time što se od "njega" - od te ljubavi svojim postupcima udaljavate, onemogućavajući priliku da ta ljubav dospe do vas. To je ono što pravoslavlje predstavlja kao kaznu. Jer to i jeste realno kazna, za svakoga. Onaj ko je sposoban da voli, čak i onda kada mu neko čini zlo, ko ume da o…